Kratka priča vremeplovska
Treptaj, pa još jedan. Sve mu je teže bilo da otvara kapke, što zbog obamrlosti koja mu je zahvatala telo, što zbog sada već krupnih pahulja koje su mu se hvatale za trepavice. S vremena na vreme telo bi mu protresli kratki drhtaji I prenuli iz slatkog dremeža podsećajući ga na zadatak. Premda se danima pripremao za najvažniju stvar u životu, polako je počeo da sumnja u sebe I ishod misije. Dva puta je vec sunce zašlo za horizont spuštajuci temperaturu za čitavih 15 stepeni. Sve mu je bilo teže da održi telesnu temperaturu mada se svim silama trudio da primeni znanje koje je naučio. A učio je od najboljeg!
Stresao se od hladnoće koja mu je iglicama probijala kožu. Pribio se čvršće ledjima uz drvo ne osećajući bockanje ledene kore I pokušao da promrda ukočene prste obavijene oko lepo izrezbarene drške. Pogledao je sa divljenjem I ponosom oštricu koplja koju je dva dana glačao do savršenstva. Pokušao je u mislima da prizove znanje predaka I oslobodi se malaksalosti I hladnoće. Sve teže je razaznavao obrise u mraku. Veliko drvo, levo, žbun pun trnja dugih kao kažiprst, oveća stena poludesno. Ceo pejzaž mu je bio urezan do detalja, svaka neravnina na tlu koju je sada već prekrio tanak sloj snega. Polako je sklopio oči I koncentrisao se na šumove iz okoline. Vreme je prestalo da postoji. Prijatna toplina je počinjala da mu se širi prvo udovima a onda niz kičmu I rasplinjavala se u predelu grudi. Video je ljupko lice,zatim široki osmeh. Devojčica se okrenula I potrčala kroz visoku travu prošaranu cvetovima. Jurila je povremeno se okrećući I dozivajući rukom. Duga kosa je vijorila šibana vetrom. Pokušavao je da je stigne ali se ona sve više udaljavala. Trčala je ne dodirujući zemlju a njegove noge od olova su se sve teže pokretale. Blesak svetlosti u glavi učini da mu se misići ukrute od navale adrenalina. Izbuljio je crvene oči pretražujuci okolinu. Zaustavio je disanje. Senka je stajala nepomično. Video je žućkasti odsjaj očiju životinje I paru koja je izlazila iz usta.
Inicijacija!
Ovo je čekao od rodjenja. Za ovo se spremao danima. Bezbroj puta je premetao po glavi mogući tok I ishod. Trenutak kada će postati ratnik bio je za svakog dečaka najbitniji dogadjaj u životu. Samopouzdanje mu se polako vraćalo preplavljujući mu telo kao plima. Sledećeg trenutka je već bio spreman. Polako je ustao, malo se povio a onda eksplodirao u kretanju dozvoljavajući da mu se svi strahovi I strepnje izgube iz glave. Koplje koje je bilo u desnoj ruci sada se munjevito ispravilo ciljajući u tamni obris. Delić sekunde pre udara čuo je glasno režanje I video blesak očnjaka kroz pogled zamućen od suza koje je vetar naterao na oči. Instiktivno se bacio u desno izbegavajući škljocanje zuba I zario oštro koplje u zver. Pao je na desni bok I otkotrljao se par metara a onda pokušao da ustane. Hiljudu pčela su mu zujale u glavi. Desno rame mu je razdirao oštar bol. Levom rukom je podigao dugu kosu rasutu po licu I pogledao razderanu kožu iz koje je virila ledom okaovana grančica. Isčupao je uz glasan uzdah I tek onda pogledao u pravcu pretnje. Nije mogao da veruje! Životinja je stajala nepovredjena.
Počeo je da mrmlja molitvu u pokušaju da prizove u pomoć duhove. U sledećem tranutku osetio je kako mu se nešto toplo sliva niz grudi. Pokušao je da udahne ali bezuspešno. Čuo je sopstveno krkljanje koje je dopiralo iz preklanog grla. Kroz retke pahulje njegove zamučene oči videle su obris nekog kretanja koji je postajao sve jasniji. Bila je to devojka. Sada je već mogao da razabere crte lica. Ponovo se osmehivala pomičući usne kao da mu nešto govori, ali on nije mogao da je razume. Pružila mu je ruku. Osetio je prijatnu toplotu dodira andjela. Dlan I prsti mekani kao mahovina obuhvatili su njegovu šaku I on ustade lak kao pero. Povela ga je kroz visoku travu lelujavu na vetru. Sunce je bilo tako toplo. Pogledao je u svoje noge I sa čudjenjem ustanovio da I on ne dodiruje tlo. Ni sam ne znajući zašto, to više nije bilo bitno. Bitno je da je toplo I sigurno.
Belina je postajala sve jača. Počeo je da žmirka ne razanajući više okolinu. A onda je ugledao! Bio je to otac. Stajao je visok I nepomičan sa rukama prekrštenim na grudi. Čekao je njega. Pružio je ruku u pokušaju da ga dodirne. A onda mrak. Svici su neujednačeno svetlucali svuda oko njega. Nije više bilo ni devojke ni oca. Samo svici I on. Njihovo svetlucanje je počelo polako da jenjava, hladnoća noći da mu obavija telo. Podgledao je u nebo u očekivanju da vidi zvezde. Nije ih bilo. Nije bilo ni zvukova noći. Samo praznina I ledena hladnoća. Pokušao je da se seti gde je I sta radi ovde. A onda je shvatio…
Nisam uspeo!
